Miroslav Berić

Miroslav Berić – Tiha sila iz senke

E sad, kad se priča o tihim ubicama na terenu, onima što ne prave buku ali ubace ti 20 poena dok se okreneš – Miroslav Berić je bio majstor tog zanata. Rođen 1973. u Zrenjaninu, a po stilu igre – mogao si da se zakuneš da je dete nekog italijanskog trenera. Sve je kod njega bilo uglađeno, precizno, bez viška poteza.

Bio je bek šuter, i to onaj što čim pređe pola, svi u odbrani kažu: „Ajde pazite njega!“ Imao je šut koji je gledao pravo kroz mrežicu, a ruka mu je bila hladna kao led. Često nije ni tresnuo loptu više od dva puta – primi, pogleda, opali – ćao, zdravo.

Karijeru je počeo u Proleteru, ali je eksplodirao u Partizanu. Igrao je u timu gde su svi nešto „glavni“, a on je bez pompe sipao poene i držao ritam. Bio je deo onih timova devedesetih koje je predvodio Vujošević, i znao je kako da igra pametnu košarku – bez forsiranja, ali uvek prisutan kad je najbitnije.

Kasnije je igrao u Španiji (Tau Ceramica), pa Rusiji, Italiji, i naravno, Grčkoj – obišao pola Evrope i svuda ostavio dobar utisak. Nije bio „zvezda“ u holivudskom smislu, ali treneri su ga obožavali jer si znao šta dobijaš: stabilnog, pouzdanog, šuterski raspoloženog beka koji zna kad treba da ubode.

Što se tiče reprezentacije, bio je deo zlatne ekipe sa Evropskog prvenstva 1995. u Atini – znaš ono, kad smo se vratili posle sankcija i odmah pokupili zlato. Bio je i na Olimpijadi u Atlanti 1996., gde smo uzeli srebro. I opet – nije pravio galamu, ali je odradio posao kao pravi profesionalac.

Posle karijere – povukao se tiho, kao što je i igrao. Nema skandala, nema pompe. Čovek košarke i džentlmen terena.